Pre transplantacije

Prvi simptom mi je bio kratak dah. Primetila sam to jer sam hiperaktivna po prirodi, ali odjednom nisam imala dovoljno vazduha ni kada bih obavljala svoje svakodnevne aktivnosti poput oblačenja, nameštanja kreveta i tuširanja. U početku smo pomislili da je do kondicije, stoga sam krenula u teretanu gde sam se ubrzo uverila da ne može “kondicija” biti razlog, jer sam osećala doslovno gušenje. Tražila sam da odemo kod lekara (ne samo jednog) koji nisu odmah prepoznali bolest već govorili da je sve u redu ili stavljali holter i govorili da imam tahikardiju ili astmu, prepisivali pumpice i lekove za smirenje. Nakon samo jednog korišćenja pumpice shvatila sam da mene pumpica još više guši. Lek za smirenje nisam ni popila, jer sam pretpostavljala da mi ne treba iz razloga što sam smatrala da posedujem “unutrašnji mir”. Lutali smo tako po klinikama, ali niko nije ništa konkretno govorio, a vreme je odmicalo. Bila sam strpljiva, ali i tvrdoglava sve do jednog momenta. Dok sam ležala, počela sam da osećam nedostatak vazduha, oštru bol u grudima i lupanje srca, kao da želi da iskoči. Otišla sam do mame i plačući rekla “mama ja umirem, a vi to ne vidite”. Pogledala me je verujući u svaku moju izrečenu reč, zagrlila i rekla da ćemo brzo to rešiti. Tog momenta kao da je neko uključio “play” dugme. Nazvala je mog tatu i sve ispričala. On je nazvao MediGroup gde je dogovorio pregled. Otišla sam sa tatom na pregled koji je trajao čitav dan. Nakon mnogo pogrešnih dijagnoza u proteklih godinu dana, konačno mi je pronađen uzrok – idiopatska plućna arterijska hipertenzija. Rečeno nam je da što pre odemo na detaljnija istraživanja. Bila sam srećna što su našli uzrok, ne znajući ništa o bolesti, ali u nadi da će mi rešiti problem. Tada sam na Institutu u Sremskoj Kamenici provela dve nedelje. Radili su mi istraživanja poput kateterizacije srca, vađenja krvi više puta dnevno, raznih briseva, rendgena, ultrazvuk srca, jetre, bubrega, šestominutnog testa, spirometrije, EKG, CT, sva moguća ispitivanja. Ehokardiografskim pregledom se uočavaju uvećana desna srčana šupljina, trikuspidalna regurgitacija trećeg stepena i povišen pritisak desne komore uz očuvanu sistolnu funkciju leve komore. Spirometrijski nalaz mi je bio uredan. U mirovanju sam bila eupnoična, tahikardna preko 130/min, normotenzivna, kardijalno klinički kompenzovana. Krvna slika mi je bila u redu, ali šestominutni test šetnje nisam mogla da završim i prekinut je u 5 minuta. U cilju diferencijalne dijagnostike plućne hipertenzije urađena su sledeća ispitivanja: ponovni ehokardiografski pregled kojim se isključuje postojanje levostrane srčane mane, interventrikularnog i interatrijalnog septum defekta: zatim HRCT i CT, plućna angiografija, perfuziona scintigrafija pluća, ultrazvuk abdomena i na kraju kateterizacija desnog srca. Kateterizacijom desnog srca verifikovan je visok srednji arterijski plućni pritisak (mPAP 70mmHg). Nisam smela da izlazim iz sobe već sam morala da budem na kiseoniku, iako sam smatrala da to meni tada nije bilo potrebno. No, pobegla sam iz sobe po čepiće za uši jer je bakica pored mene hrkala. Malo su se sestrice ljutile, ali bitno da sam mogla spavati, jer je san jako bitan. Moja divna porodica me je opremila sa velikom količinom hrane, tolikom da sam mogla da obezbedim celoj bolnici hranu za nedelju dana. Krajem 2015. godine u Sr. Kamenici mi je potvrđena idiopatska pulmonalna arterijska hipertenzija (IPAH). Retka, (potpisujem) teška, podmukla,progresivna bolest kojoj se i dan danas ne zna uzrok nastanka (u mom slučaju) i za koju ne postoji direktan lek. Da je ranije otkriveno možda je moglo da se uspori, nažalost bolest je odmakla i bila je već u terminalnoj fazi. Bila sam prva grupa u trećoj fazi bolesti, što je relativno kasno iako nema pravila jer nekome pomognu terapije i vrati se u drugi ili čak prvi stepen, održava to stanje ili ga uspori, bitno je da se što pre konstatuje. Da li će se plućna hipertenzija poboljšati ili pogoršati, i koliko brzo, u velikoj meri zavisi od toga šta je uzrokuje, kao i od drugih pojedinačnih faktora. Kod nekih ljudi stanje se može poboljšati ili rešiti ako je uzrokovano osnovnim zdravstvenim stanjem koje se može lečiti.Ja nisam bila taj slučaj. Postoje dva oblika plućne hipertenzije: sekundarna (genetska, urođena, poznat uzrok) i idiopatska/primarna (ne zna se uzrok). Primarna plućna hipertenzija je vrsta povišenog krvnog pritiska u krvnim sudovima pluća.Krvni sudovi u plućima su suženi,blokirani ili oštećeni. Oštećenje usporava protok krvi kroz pluća, zbog čega krvni pritisak u plućnim arterijama raste. Srce mora jače da radi da bi pumpalo krv kroz pluća i taj dodatni napor na kraju izaziva slabljenje srca. Srce pacijenta kuca kao sedam aktivnih sportista! Primarna plućna hipertenzija se javlja u 1-2 slučaja na milion ljudi. U početku nisam znala ništa o toj bolesti i pitala sam doktoricu samo da li može da se izleči, na šta sam dobila negativan odgovor, ali može da se uspori. Pritom, tada još nisu bili dostupni svi potrebni lekovi koji mogu da olakšaju stanje ili su bili jako skupi i da mi je poslednja šansa transplantacija pluća u inostranstvu, što je meni tada bilo nezamislivo. Bolest je dugo asimptomatska i drugi naziv joj je “tihi ubica”. Zato je potrebno da odete na pregled čim osetite neke simptome kao i da postave tačnu dijagnozu.  Kada sam ostala sama uzela sam laptop da pročitam na internetu kakva je to bolest. Čitala sam potpuno bezbrižno, jer živim u ubeđenju da je sve rešivo, sve do momenta dok nismo shvatili da imam još godinu dana života. Bila sam šokirana. Tada sam se isplakala i rekla sebi: “Prekini Amadea, postoji 7 svetskih čuda, zašto ti ne bi bila 8.? Ti si borac, uporna si, veruješ u Boga, spremna si za bitku, razmišljaj pozitivno, maštaj i veruj u to”. Život nam se često čini da je nepravedan i težak. Jeste nekad surov, znam, ali svemu dođe kraj i verujte da vas na tom kraju čeka velika nagrada. Jedino što trebate je da izdržite do kraja,što je često jako izazovno. Počela sam da gledam sve kao jedan film koji mora imati srećan kraj i koji ja režiram. Predložena terapija mi je bila: Revatio 20mg 3×1, Lasix 1×1 na treći dan, Spironolacton 25mg 1×1 i Sintrom po šemi. Vratila sam se iz bolnice posle dve nedelje, a u školi me je dočekao moj razred sa velikim roze medvedom i čokoladnim mlekom koje obožavam. Pokušavali su da me razumeju, neki prijatelji su stajali sa mnom kada bih se zadihala, a treba da se ispričamo, ili su ćutali sa mnom i posmatrali okolinu. Obožavala sam crveno svetlo na pešačkom prelazu i starije ljude ispred sebe. Školske stepenice su bile svakodnevni izazov, jer bih ostala bez vazduha i posle par stepenika. Ukoliko vas interesuje kako diše osoba sa plućnom hipertenzijom, začepite nos, stavite slamčicu u usta i dišite, zatim šetajte, potrčite ili uradite bilo kakvu aktivnost, to je najbolje poređenje. Pokušavala sam da “zavaram” pluća tako što sam zadržala vazduh i otrčala uz stepenice dok mogu da ga držim, a to je bilo malo više od onog koliko bih izdržala da sam se redovno penjala ili bi me drug nosio na leđima jer se “igramo”. Kada bih se zadihala nakon 50 metara, pohvalila bih samu sebe jer sam zamislila da sam istrčala kilometar sprinta.Glas mi je bio sve slabiji zbog srca i pritiska na glasne žice, ali to me nije sprečilo da pevam “glasno” u mojoj sobi i kupatilu. Bilo mi je malo neprijatno kada sam trebala da uzmem šaku lekova ispred mojih vršnjaka, jer “tako mlada, a pije toliko lekova”, pa bih se sakrivala ili bih se nešto našalila. Snašla sam se svakako i ignorisala svoje stanje što sam više mogla. Setite se da je sve u vašoj glavi i stvar izbora. Mnogi nisu ni znali da sam bolesna, a oni koji bi saznali rekli bi da ne izgledam tako.Kada bi pokrenuli temu o bolesti potrudila bih se da se završi sa nekom šalom, a kada bi me pitali kako sam, pomislila bih “odakle da počnem” ali odgovorila bih “super”, jer bih time “terala” sebe da tako razmišljam. Na kraju sam i verovala u to. Nisam nikada volela da kukam i opterećujem ljude svojim brigama. Uvek bih izigravala neke “ludorije” samo da skrenem misli, jer je sve lakše uz smeh. Obožavam da zasmejavam i zabavljam ljude, bilo to i sa nekom “glupošću”, pre bih dopustila da misle da sam blesava nego da neko vidi da sam tužna. Međutim,treba uvek imati „izduvni ventil“ i ne treba ništa loše držati u sebi, jer vas truje i puni lošom energijom sa kojom pogoršavate sebi stanje. Može da se desi da “eksplodirate” na sitnicu ili se možete razboleti. Naravno da nisam uvek uspevala biti pozitivna ni nasmejana. Zdravo je i normalno rasplakati se i osećati se tužno i neraspoloženo, jednako kao i smejati se. Kada imate potrebu da plačete, isplačite se, pomoći će vam. Umor koji osećamo ima svoju važnu biološku i psihološku funkciju: ne dopušta nam da (puno) radimo i time dodatno “trošimo” već ionako iscrpljen organizam, a istodobno nam osigurava vreme, prostor i energiju potrebnu za oporavak. Ukoliko tuga traje i  preovladava sreću, ne pronalazite ni u čemu spokoj ili zadovoljstvo, potražite pomoć stručnjaka koji će se potruditi da vas vrati na pravi put. Ako osećate da nemate više snage ni želje za tim ili smatrate da vam niko ne može pomoći, sedite sami u neku prostoriju, zatvorite oči i pitajte sebe glasno i jasno šta ste želeli od ovog života, šta sad želite, a šta imate? Odgovorite sebi iskreno. Zatim se zapitajte šta vas sprečava da to imate? Kako možete to da rešite? Budite nežni prema sebi, ali iskreni. Ukoliko su vam svi odgovori negativni, odmorite misli, pokušajte sutra ili za par dana, jer često preuveličavamo stvari i počnemo sa negativnim mislima ukoliko imamo mnogo vremena za razmišljanje ili se osećamo loše. Prošetajte, pogledajte oko sebe ili izađite i osetite vetar, sunce, kišu i kiseonik, osluškujte svoje disanje i srce, živi ste, imate čitav svet pod svojim nogama, možete sve. Uživajte u malim stvarima. Manite se privremene sreće poput droge i alkohola ili, još gore, misli o suicidu. Zapamtite da imate svrhu i sjaj u sebi koji treba da oslobodite i da niste došli na ovaj svet da bi se uništili ili ga odbacili. Vremenom ste se kreirali takvi kakvi ste sada i možete uvek ispočetka da se kreirate. Stavite se u situaciju da poznajete nekoga poput vas ko ima isti problem, šta biste ga savetovali, a da budete empatični? Naše misli konstantno komuniciraju sa nama, kao i čitav organizam, ali treba naučiti osluškivati. Nemojte misliti o drugima i njihovim problemima koji vas se ne tiču, najpre pomozite sebi, pogledajte sebe i zapitajte se ko ste i kakvi želite da budete i borite se za to, ali nemojte upoređivati sebe ni sa kim. Kada mi je bilo najteže, to je znala samo moja porodica, ali i pred njima sam umela da se pretvaram jer mi je tako bilo lakše u nekim momentima. No, od sebe nisam mogla da pobegnem. Svaki dan sam morala da se suočavam sa sobom. Pokušavala sam da radim šta god poželim i što bi me učinilo srećnom tog momenta, polako ali sigurno. Noću kada bih ostajala sama sa svojim mislima, uključila bih muziku koju volim ili za meditaciju i disala duboko. Najdublje što sam mogla, jer su vežbe disanja jako važne. San nikada nije dolazio brzo. Čekajući ga, sumirala sam tadašnji dan i zahvaljivala se dragom Bogu na svakom dobru koje sam pronalazila oko sebe i u ljudima oko sebe. Tonula sam u san maštajući o stvarima i delima koje želim i koje ću raditi kada ozdravim (iako se tada još nije znalo da će me operisati). Po meni je ovo bitna stavka, jer se na ovaj način stvaraju ciljevi i motivacija za dalje. Nekada bih samo plačući izbacila sve iz sebe ili bih pustila neki crtani da me povrati u bezbrižno detinjstvo, slušala zvuk fena, nešto što bi mi razbistrilo um i umirilo disanje. Kažu – jutro je pametnije od noći, a meni je jutro svakako bilo manje „tmurno“ jer bih ispunjavala sebi želje, dok mi je noć služila za inspiraciju. Tada još nisam znala tehniku pravilnog disanja koja je ključna za mnoge stvari, jer često ni ne obraćamo pažnju na to iz razloga što se ne setimo ili smo napeti, pod stresom i adrenalinom pa brzo i plitko dišemo, što svakako nije zdravo. Zato je jako važno da se obrati pažnja na pravilno disanje, a to znači – udah u stomak/izdah kroz nos. To sam naučila na samo jednom času joge, ali se sad već sve može pronaći na Youtube-u. Popela sam se na krov moje kuće (osećala sam kao da sam se popela na vrh planine) jer sam želela da osećam jači vetar (kiseonik) i posmatrala oblake, avione i ptice. Probudio se u meni osećaj da sam iznad svega što mi se dešava. Iz istog razloga sam volela i da izbacim glavu kroz prozor auta koji je u pokretu. Uvek bih gledala kako mogu da se motivišem, jer sam znala da sama sebi mogu najviše pomoći, koliko god mi je moja porodica pokušavala olakšati život, što je izuzetno bitno, jaka podrška i ljubav. Slušala sam svoje srce (koje je sve više raslo), kao i svoje telo, našla sam balans i donosila odluke emocijama, jer mi je bilo najbitnije da sam srećna. Sa informacijama koje smo dobili, mama je uspostavila kontakt sa predsednicom udruženja za plućnu hipertenziju u Budimpešti gde je upravo tada trebala da se održi njihova godišnja konferencija na kojoj je izlagao i kardiolog kome smo spremili svu moju tadašnju dokumentaciju. U trenu smo se učlanili. Otišli smo u Budimpeštu na konferenciju povodom IPAH dana gde su se nalazili svi koji boluju od iste bolesti. Tamo sam upoznala mog doktora koji me je velikodušno prihvatio kao svoju pacijentkinju, jer sam ispunjavala sve uslove. Počela sam lečenje u Budimpešti, što je donelo i rano ustajanje, čekanje (strpljenje), sve je bilo novo i nismo ništa znali sem puta. Sve češće odlaženje u bolnicu i umor. Svaki pregled je obuhvatao vađenje krvi po nekoliko epruveta, spirometriju, rendgen, EKG, ultrazvuk srca, merenje saturacije, šestominutni hod i na kraju mišljenje doktora. Nedelju dana otkako sam pila potrebne lekove mislila sam da sam ozdravila. Čak sam se vratila u drugu fazu, ali to stanje je bilo kratkog roka i uz sve potrebne lekove bolest je i dalje napredovala. Posle određenog vremena sam dobila moj prvi aparat koji sam dozira lek i kojeg sam ubadala u stomak ili ruku i nosila sa sobom. Najčešće sam ga stavljala na grudnjak ili u džep pantalona. Nadali smo se da će mi pomoći, ali me je užasno bolelo i oticalo mesto uboda i do četiri dana nakon ubadanja. Treba paziti da se aparat ne izvuče. Nakon nekog vremena se mesto uboda prezasiti pa je potrebno ubosti drugde. Nisam ga baš volela. Od njega nisam noćima mogla spavati zbog bola. Za oticanje sam koristila hladne obloge, led i sprej koji hladi. Prešla sam i na drugi aparat. Taj aparat me nije boleo pa sam ga iz tog razloga smatrala boljim, ali je bio toliko velik da sam ga morala sakrivati u torbu koju sam konstantno nosila sa sobom. Mada uzalud, bolest je i dalje progresivno napredovala. Usta su mi često bila plava od nedostatka kiseonika, kao i nokti, nisam imala zdrav ten, noge su mi oticale a stomak mi je toliko bio pun vode da sam izgledala kao trudnica u petom mesecu. Lice mi je ponekada oticalo kao da su me izbole pčele, osećala sam kako mi srce želi iskočiti kroz grlo, toliko je lupalo da mu pomognem. Nestajalo mi je vazduha čim bih napravila par koraka, ali to sam vešto krila jer bih upotrebila moju tehniku i zadržala dah da bih mogla duže da koračam. Međutim, sustiglo bi me toliko da bih morala da stanem. No, u nekim situacijama je dobro došlo brže stići do željenog cilja, na primer kada bih kasnila na autobus. Nisam koristila kiseonik jer sam mislila da se na to može samo navići i umisliti da se ne može bez njega, ali to nije bilo tačno. Sve sam manje jela (mora se jesti zdravo, barem na silu jer snaga dolazi kroz usta i um). Želela sam da promenim ishranu, ali nisam želela da postanem “vegetarijanac” jer sam, kako je vreme odmicalo, postajala sve mršavija, sa mojom već „manekenskom“ građom. Redukcija soli u ishrani može pomoći u smanjenju krvnog pritiska i poboljšanju ukupne funkcije srca smanjenjem tečnosti u telu, što može dovesti do izvesnog poboljšanja zdravlja. Probala sam mnoge stvari što se tiče ishrane, počev od aronije svako jutro, aloe vere, raznih žitarica, ceđenih sokova, kapsula belog luka i čajeva, do najljućih paprika i raznih tinktura. Otišli smo kod nutricioniste koji mi je ispisao šta smem a šta ne smem da jedem. Nisam bila baš istrajna u tome i nisam sve poštovala, jer sam želela da se ugojim jer mi je u tim godinama bilo bitno kako izgledam. Takođe, nisam bila upućena da je i na zdrav način moguće dobiti na težini jer nikada pre nisam razmišljala o ishrani. Često nisam imala apetit jer mi je stomak bio pun vode, što je dodatno stvaralo pritisak na srce i pluća i uticalo na dotok kiseonika. Čitala sam psihološke knjige jer sam želela da upišem psihologiju. Pripremila sam se sa pola snage i izašla na prijemni ispit, ali nisam uspela. Uzeli smo i sobni bicikl da budem što aktivnija jer je kod ove bolesti jako bitno da ste aktivni bez obzira na nedostatak vazduha, uvek možete napraviti pauzu, sedite, stanite, lezite, ali idite dalje. Krevet je ujedno i najbolji prijatelj, ali i najgori neprijatelj.  Odlazila sam na akupunkturu, koristila sam zepter aparat i ne mogu reći da mi nije pomoglo sve što sam pokušala, ali je sigurno da mi je olakšalo podneti stanje moje kasno otkrivene bolesti. Osim podrške i ljubavi moje porodice, tu se našao i moj sadašnji dečko. Odlučila sam da ću živeti svaki dan punim plućima i raditi šta god poželim jer je jedan život, iako sam se jedva kretala. Naše upoznavanje je ukratko izgledalo ovako: Jedno veče sam rešila da odem u restoran sa drugaricom, dvoumila sam se jer sam imala gore i bolje dane bolesti. Znala sam već da mi treba previše vremena da se spremim, jer sam između spremanja imala par pauza gde bih se zadihala i mirno sedela dok mi se ne smiri disanje, ali poželela sam da poslušam srce i odem jer pomislila sam, svakako ću sedeti kući pa što onda da ne sedim sa drugaricom. To je bila još jedna od mojih dobrih odluka, jer sam tamo upoznala “njega”. Odmah smo se “izabrali”. Počeli smo prvo u društvu da izlazimo, a za Dan zaljubljenih posle večere sa drugarima, on se ponudio da me odveze kući. Uhvatila me je trema jer smo tada prvi put ostali sami, da bi na putu do moje kuće neplanski odlučili da odemo u drugi grad. Iako je bilo iza ponoći, naš dogovor je zvučao: “Ajmo? Ajmo!”. Od tog momenta nismo prestajali da pričamo. Tada mi se ukazala prilika da mu kažem da sam bolesna i da imam ugrađen aparat, ali kada sam mu saopštila, kao da me je već razumeo. Viđali smo se svaki treći, pa drugi, dok nije postalo svaki dan. Znali smo oboje šta želimo, ali nisam htela još da ulazim u vezu iz razloga što nisam želela da ga povredim ako odem na transplantaciju, što sam mu i rekla čim sam saznala da moja bolest i dalje napreduje i da nemam mnogo opcija. Zauzvrat sam dobila odgovor da on to želi i da je spreman da bude uz mene u svim situacijama. Sve se dešavalo spontano i polako dok se moje zdravlje sve više i brže pogoršavalo. Govorili smo jedno drugom “te” dok nismo prešli na “Volim te”. Često je vladao smeh među mojim bliskim osobama i koliko god da je bilo teško u nekim momentima, trudili bi se da uživamo u sitnicama. Smatram da je prag moje tolerancije veliki, pogotovo na bol. Međutim, nekoliko dana pre nego što ćemo ići u bolnicu, molila sam Boga da me stave na listu za transplantaciju, jer sam disala kao riba na suvom. Bar znam da sam sve pokušala. Očekivala sam da ću se probuditi jer mi je sve izgledalo kao san, ali sam ipak prihvatila realnost, da se ovo sada dešava, da nemam vremena ni za šta drugo osim stisnuti zube, skupiti svu hrabrost, snagu, pamet, volju i nadati se da ćemo imati sreće. Da sam rođena da živim duže nego što sada izgleda i da ćemo uspeti. Mogli smo samo jedno, da se borimo za moj život i ne odustajemo, moja porodica i ja. Prevelikom brzinom su se dešavale stvari koje su moj život potpuno promenile. Vreme je isticalo kao u peščanom satu, curilo nepovratno, a toliko sam ga trebala, kao i vazduh. Sve češće kontrole i sve gore stanje ukazivali su na to da klizim niz padinu. Vazduha više nije bilo. Samo jedno ogromno srce u grudima. Ipak, želela sam što pre da se reši, jer sam bila spremna. Nisam više mogla da gledam iscrpljena i tužna lica koja me sa žalošću gledaju, pogotovo moje porodice kao i mog dečka i prijatelja koji su mi pružili neizmernu podršku i snagu. Tako je i bilo, otišla sam u bolnicu gde su me pregledali kako bi prvo doneli odluku da li sam kandidat za transplantaciju. Bitno je da vide da imate fizičku snagu, koliko god to zvučalo apsurdno, jer se u tom momentu osećate slabo od nedostatka vazduha, to je zbog pluća, a ne zato jer nemate snage u mišićima. Kada vam kažu da im stisnete ruku, stisnite je što snažnije možete! Takođe, i mentalna spremnost je bitna. Konačno! Stavilli su me na listu. Bila sam presrećna. Tek tada su počele silne pripreme za transplantaciju u smislu pregleda da bi uzeli sve podatke o vama kako bi mogli da pronađu odgovarajućeg donora. Obišla sam sve moguće lekare, ali obilazila sam ih sa radošću, jer sam osećala da sam sve bliža cilju. Napisala sam sebi pismo koje sam trebala otvoriti tri godine nakon operacije i 183 želje koje trebam ostvariti u životu, i pre nego što sam znala da će me staviti na listu. Najveća želja mi je bila da ozdravim kako bih mogla da ostvarim sve ostale želje sa spiska. Zazvonio je telefon 14. septembra 2017. godine oko dva sata. Mama me budi i kaže da imaju pluća za mene i treba što pre da budemo u Budimpešti. Pomolila sam se i krenula ne znajući skoro ništa, jer nisam želela mnogo da se informišem o transplantaciji po pitanju rizika. Nekada je bolje i lakše ne znati neke stvari već samo verovati u svoju zamisao. Umesto toga sam čitala kakva ishrana može da mi olakša, motivacijama, meditaciji i želela sam što više da se smejem. Bila sam uzbuđena i jedva sam čekala da se probudim sutradan kao zdrava. Mislila sam. Nakon najbrže mamine vožnje u životu, stigle smo do bolnice gde je uzela kolica jer sam teško disala i ugurala me je u bolnicu. Čekale smo da naprave sve analize. Pluća mi nisu odgovarala. Otišle smo kod prijatelja u stan da prespavamo. Međutim, isti dan popodne, mama je sišla da nam uzme nešto za jelo, ali se ubrzo vratila jer su ponovo zvali da imaju pluća koja bi mogla da mi odgovaraju. Došla je hitna pomoć po nas i to je bila moja najluđa i najbrža vožnja ikada. Stigle smo, pregledali su me još jednom i rekli da mi pluća odgovaraju. Istuširala sam se (jedva), obukla samo ogrtač, legla u krevet i čekala da krenem na transplantaciju. Prošla je već ponoć, svaka sekunda se činila kao večnost. Kada je došlo vreme za polazak, pozdravila sam se s mojim najbližima samo porukom i slikom jer sam jedva čekala sutrašnji dan. Oprostila sam se od svojih pluća koja su imala 20 godina. Mama i ja smo se pomolile, izljubile, ali ne kao da ću otići “zauvek” ili drugačije rečeno, to nije bio oproštaj. Iako mi je bilo jako teško, želela sam da svi budu sigurni da ću se vratiti, i krenula sam. Kako su me gurali ka operacionoj sali, kroz misli su mi prošle samo moje najbliže osobe. Zahvalila sam se Bogu za sve, pokajala i zamolila da kada se probudim svi budemo srećni i zdravi. Verovala sam u to i nisam se plašila. Kada su me ugurali u operacionu salu, sve je izgledalo kao da sam u seriji “House”, velika okrugla svetla uperena u mene, razni aparati i grupa lekara opremljenih od glave do pete, samo sam im oči videla. Bilo mi je sve jako fascinantno jer sam se prvi put susrela sa tim. Prišao mi je hirurug i rekao da će mi u braunilu ubrizgati anesteziju koja će me uspavati za par sekundi, nakon čega će odmah početi sa operacijom i da će sve biti kako treba da bude. Nasmešila sam se i klimnula glavom. Kasnije sam tek saznala koliko je bila rizična operacija, ali o tome na taj način nikada nisam razmišljala, nisam ni želela znati, već sam samo čekala da se probudim iz “košmara”. Ubrizgali su mi anesteziju u braunilu, pogledala sam ka velikom svetlu i rekla „Bože pomozi“. Polako mi se sve utišavalo, ali nisam zatvarala oči dok samo odjednom, nisam zaspala. Transplantacija pluća mi je rađena na Nacionalnom Institutu Onkologije u Budimpešti.