Za vreme operacije primila sam Octaplas i transfuziju ozračene krvi. Budim se nakon dva dana, nije bilo potrebno duže za razliku od prvog puta. Prvo čega se sećam je da sam bila zbunjena jer se nisam sećala kako sam dospela ponovo na intenzivnu. Nisam imala nikakve emocije jer nisam znala da li je ovaj put stvarno sve u redu. Za vreme oporavka sam primila još krvi i Octaplas. Došao hirurg i rekao da je ovaj put sve prošlo u najboljem redu i da je ovo moje svetlo na kraju tunela. Zahvaljivala sam mu se, ali i dalje sam se čudno osećala, nesigurno. Želela sam odmah da sednem, ustanem iz kreveta, šetam i da se uverim da je stvarno sve u redu. Htela sam odmah da delujem da bi mi se što pre proširila pluća. Lekari su mi rekli da mirujem jer sam još pod sedativima i da nemam još dovoljno snage, ali ja sam im uporno pokazivala svoju jaku volju. Nakon dva dana su me pustili da probam da se podignem na krevetu i sednem. Zaista nije bilo ni malo lako, a uz to mi se još i zavrtelo u glavi. Nisam mogla sama da sedim bez da me neko ili nešto ne pridržava, inače bi me glava ponela. Naravno da su mi mišići atrofirali, ali to nije bilo jače od moje želje da odem što pre iz bolnice. Sledeći dan sam tražila da sednem u fotelju i jedem odatle. Taj dan sam se osećala jače i spremnije. Ustala sam dok su me dvoje pridržavali, a onda je trebalo da napravim prvi korak ka fotelji koja je bila udaljena dva koraka. Imala sam utisak kao da su mi papuče zalepljene za pod. Uspela sam da se pomerim tek toliko da mogu da se “bacim” na fotelju, ali uspela sam, čak sam i jela odatle. Preznojavala sam se koliko sam se trudila da sedim, ali izdržala sam da sačekam mamu i da joj pokažem šta mogu. Opet, da bi se svi osećali mirnije iako smo se svi više plašili nego prvi put. Uradili su mi prvu bronhoskopiju nakon par dana i rekli da je sve u redu. Šesti dan od retransplantacije sam uspela da prošetam sa rolatorom, gledala sam kako hodam i bila sam u čudu što se ne zadišem i nakon pet koraka. Tada sam prvi put osetila blagostanje jer sam osećala da u grudima imam pluća sa kojima dišem kao sa svojima. Mogla sam napokon dublje da udahnem, mogla sam da dišem. Svi su bili divni! U bolnici su mi spremali palačinke ,pizzu, donosili obroke iz McDonald’sa i Pez jer su znali da obožavam bombone. Prebacili su me u drugu bolnicu gde sam imala obavezu da jačam pluća i fizičku snagu. Nakon dve nedelje fizioterapije, disanja mi se drastično popravilo i tada su me skinuli sa respiratora. U nosnoj kanili smo postepeno smanjivali kiseonik dok ga na kraju nisam više trebala. Prvu noć bez kiseonika sam toliko mirno i sporo disala da sam se uplašila da ne dišem pa sam ga ponovo vratila, ali na najmanje i samo tokom noći, radi sigurnosti dok na kraju nisam bila spremna da ga se otarasim za zauvek. Često sam se štipala da se uverim da je stvarnost. Došao je načelnik odeljenja i rekao da će ovo dete najbolje i najbrže da se oporavi kući, da smo mama i ja potpuno naučene za život kući nakon retransplantacije s obzirom da smo već prošli ovaj put jednom. Uvek treba slušati doktore, ali uz to treba biti jako motivisan i fokusiran na ono što želimo postići. Na kraju krajeva, i doktori su samo ljudi i zbog toga ni oni ne znaju odgovor na sva naša pitanja. Iz tog razloga je neophodno da što više komunicirate i sarađujete. Iako sam se odlično osećala, na bronhoskopiji koja se desila po protokolu nakon četiri nedelje, pokazivala sam znake akutnog odbacivanja zbog antitela. Iz levog plućnog krila se izolovao Pseudomonas. Ostajem u bolnici da primam steroid kroz infuziju, antivirozu i inhaliram antimikotike. Par puta su mi dali da inhaliram slanu vodu koju i dan danas primenim u slučaju da se prehladim, i bude mi bolje. Uveli su mi terapiju plazmaferezom koju sam primila ukupno četiri puta. Pritisak mi je bio visok, isto tako i puls. Samim tim, srce mi je bilo tahikardično zbog čega su mi uveli lek za srce. Kapacitet pluća raste, a antitela smanjuju, dok na kraju nisu nestala. Sa terapijama i upornošću smo konačno uspeli da se izborimo sa svim! U godinu dana, otprilike, dobijate neku stabilnu sliku svojih pluća. Nakon čuvenih i najrizičnijih godinu dana možete ići bez maske i rukavica među ljude i manje ste osetljivi, ali i dalje više nego drugi i zato se čuvajte. Ako planirate da krenete u teretanu, odlučite se na taj korak nakon godinu dana, ali i tada birajte vreme kada nema gužve i dezinfikujte opremu. Ja sam svaki dan vežbala kod kuće i jačala pluća. Nakon tri meseca sam se ugojila 14 kg. Odnosno, povratila svoju kilažu, ali pošto porodično imamo brz metabolizam,teško da mogu biti gojazna.
Ne znamo tačno koji je uzrok odbacivanja prvih pluća, ali na prvu transplantaciju gledam kao na produžetak vremena dok nisu došla dobra pluća i pravi život. Vera, hrabrost, snaga i upornost koje sam imala unutar sebe su me samo gurali ka napred. Motivaciju i snagu bih pronalazila u činjenici da volim život, moju porodicu, dečka, prijatelje, da ne smem da ih ostavim i da imam još mnogo neispunjenih želja koje moram da ostvarim. Bila sam sigurna da će se desiti čudo, koliko god to izgledalo nemoguće, jer smo učinili sve što je u našoj moći. Zahvaljujući svom iskustvu i dobrim plućima, bolje i brže sam savladala vežbe i zadatke za brži izlazak iz bolnice.Živim punim plućima! To je onaj udah od kojeg nema dubljeg. Jer sam već bila uvedena u komu iz koje se malo ko vraća. Često sam se vodila jednom mojom rečenicom i zamišljala planinu “koliki je spust toliki će biti i uspon”. Podigla sam se sa onog dna odakle kad se podigneš jako dobro znaš da ceniš život i svaku sitnicu kojom te daruje. Sve je u životu sreća i blagoslov i tako ga ja doživljavam. Zahvalna sam na svom životu. Koračam svojim putem u želji da nadoknadim neke svoje “zakasnele” snove i hobije poput treniranja, glume i sviranja klavira koje želim da naučim. Najzad, mogu da potrčim bez da se zadišem na trećem koraku. Idem na razne festivale i koncerte gde pevam i plešem. Pokušavam da ispunim sve sa moje “bucket liste”. Završila sam online IT Akademiju jer sam to najbrže mogla nakon retransplantacije i u vremenu oporavka pridržavajući se strogih pravila higijene. Sada sam student psihologije na fakultetu van mog mesta stanovanja. Moja duša i srce hrle u nova znanja i poduhvate. Obožavam da putujem i upijam druge običaje i kulture. Volim da kuvam, pevam, slušam muziku i pišem u slobodno vreme. Pokušajte svaki dan da imate “me time”, vreme u kojem ćete ispuniti sebe i svoje potrebe. Najdraže mi je što nisam izgubila moju ljubav prema adrenalinu, štaviše, povećala se. Međutim, bitno je i da ne budemo suviše strogi prema sebi i dopustimo da imamo loše dane, da se ponašamo u skladu sa našim osećanjima jer ćemo u suprotnom „izgoreti“ od želje da dostignemo nešto što u tom momentu nismo u mogućnosti. Naravno da ima dana kada mi se samo leži, spava, kada sam bezvoljna, nemotivisana, ali pustim i ne forsiram se. Ipak, nakon par dana „moram“ da se pokrenem jer se setim svega što je bilo i koliko mogu sada. Moji lekovi mogu dosta da utiču na telo, emocije, psihičko stanje i toga sam svesna pa trebam da se uskladim sa njima. Nakon druge transplantacije sam postala toliko anksiozna da u početku nisam smela izaći na ulicu sama, a kamoli preći put. Nisam se prepoznavala iz razloga što mi ranije nije bio problem ni da započnem razgovor sa nepoznatom osobom.Trzala sam se na određene zvukove i senke. Borila sam se između nekadašnje sebe i sadašnje. Iz ličnog iskustva se treba postepeno suočavati sa anksioznošću jer mogu nastati traume,fobije i slična stanja ako se odjednom napravi “prevelik korak” sa kojim osoba (laički rečeno) nije emotivno ni mentalno spremna da se suoči. Svakako, ne treba ni da se ignoriše stanje jer može da se pogorša. Bez obzira na sve, nisam dozvolila sebi da pokleknem. Kao rešenje sam počela da glumim staru sebe, punu samopozdanja, pohvalila bih se i nakon malog uspeha i zapisivala sam svoje pozitivne osobine. Nije mi odmah uspelo, niti sam očekivala išta preko noći ali sam bila uporna jer sam osećala da sam svakim korakom bliža cilju. Često se ono što želimo nalazi iza zida straha. Postoje osobe koje se ne mogu same izboriti sa anksioznošću, paničnim napadima, fobijama i drugim problemima i zato postoje stručni ljudi za tu oblast. Jako često i brzo zaboravljamo stvari kroz koje smo prošli i olako činimo nešto, kažemo ili uvredimo nekoga kada postignemo ono ka čemu smo težili. Setimo se tek onda kada ostanemo bez ičega, a prošlost i služi da nas podseti i pogura dalje. Mislim da je ljudima zastrašujuće izaći iz svoje zone komfora jer pobuđuje mnoge emocije koje ih teraju na reakcije od kojih se ograđuju jer misle da bi ugrozili svoj stav, snagu ili obraz. Ali, kao što se čovek navikao i ušao u istu, tako treba i izaći iz nje. Uz mene je moja prava ljubav koji mi je ispunjavao želje, razumeo me i nosio u naručju kada je trebalo, uz mene je moja najbolja porodica na koju sam se mogla i mogu se uvek osloniti, i par prijatelja koji mnogo vrede i koji su mi pružili veliku podršku u teškim trenucima. Čuvaju me najbolji doktori bez kojih ne bih ni bila tu gde jesam. Posebnu zahvalnost dugujem mojim nepoznatim donorima bez kojih svega ovog ne bi bilo. Zbog svih njih nijednog trenutka nisam bila sama niti slaba, već voljena i najjača. Najšire sam se smejala kada me je najviše bolelo. Oni su me svojom snagom i ljubavlju dizali kada mi je bilo potrebno a ja sam pokušavala da nikada ne izgube veru u mene i moju snagu. Ne mogu rečima opisati koliko je bilo gorčine, bola, tuge, patnje mnogo toga što je sada iza mene, jer je jedino bitno da se ima jasno zacrtan cilj i to prema napred! Bitno je da je moje srce ispunjeno hrabrošću, verom i ljubavlju. Fokusirajte se na dobro i ono što želite, budite istrajni i uporni do poslednjeg daha jer ćete samo tako biti sigurni da ste sve probali. Mozak nam je svima najjače oružje.Vreme samo po sebi ne leči, u oporavku pomaže ono što činimo i ono što drugi čine dok to vreme ide. Topla reč, zagrljaj, lep gest su uvek potrebni. Briga o drugim osobama, prirodi i životinjama će biti daleko veća jer mislim da će ljudi shvatiti da ako se ujedinimo i pomažemo, možemo brže i efikasnije da napredujemo jer smo svi rođeni sa čistom dušom. Niko od nas ne zna koji mu je tačan “rok” ali ono što znam je da se trudim da stvorim sebi lepe uspomene, da kad mi dođe „sudnji dan“ mogu reći sebi da sam živela možda ne dug i najlakši ali duži, lepši i ispunjeniji život. Uvek pronađite i nosite mir u sebi, a on će vas onda pratiti svuda. Zvuči suludo ali pokušajte da se ne plašite smrti, raširite ruke životu i recite da! Budite heroj vlastite priče i navijajte za sebe!
*Svaki čovek je individua za sebe. Iz tog razloga vas molim da se posavetujete sa stručnjakom pre nego što pomislite da koristite bilo kakve informacije iz mog bloga.
National Institute of Oncology in Budapest: Dr. Lang György, dr. Rényi-Vámos Ferenc, dr. Elek Jenő, dr. Madurka Ildikó, dr. Schönhauer Nóra, dr. Bartók Tibor, dr. Tóth Krisztina,dr. Dancs Tamás, dr. Ghimessy Áron, dr. Gieszer Balázs, dr. Radeczky Péter, dr. Szelepcsényi Ádám, Kissné Budai Mariann ,Vass Tamás
MediGruop, Institut za plućne bolesti u Sremskoj Kamenici: Dr. Senka Milutinov, dr. Jovan Matijašević, Kuća Zdravlja: Dr.Nenad Đuketić, Poliklinika Sente: Dr. Marko Sente, Opšta bolnica Subotica: Dr. Saša Dželebdžić
Ponosno živim moćan i jedinstven život koji obožavam! Živim svoje snove i jedva čekam da vidim šta me još čeka.
2 odgovora
This is the first time I’ve read everything..
I’m really happy to read it all in one place. Thank you, you are incredible!
Awesome